Odgajivačnica "Orlov Krš"

Šarplaninac je jedna od najstarijih autohtonih rasa u svetu. Pripada grupi pastirskih pasa koji potiču od molosa. Današnji Šarplaninac je posledica prirodne selekcije u zatvorenoj sredini, vekovima bez dodira sa psima drugacijeg tipa. Surova priroda ga je napravila švrstim, grubim, borbenim, odličnim čuvarom koji ne beži ni pred čoporom vukova, ni pred medvedom. Ima samo jednog gospodara, a i taj nije pravi gospodar vec saborac.

Šarplaninac je pas koji bez greške obavlja svoj deo posla u čuvanju stada i imovine svog gospodara. Visok stepen inteligencije mu omogućava da bude samostalan. Početkom uzgoja ovih pasa u urbanoj sredini, stvoren je pas koji se u odredjenoj meri razlikuje od izvornih pasa po gradji i boji. Izvorni pas je viši od urbanog, najčešće je nadgradjen, nešto kraće, ali i gušće i grublje dlake, otvorenijih uglova zadnjih nogu. Dosta je pokretljiviji od svog urbanog brata. Na Šarplanini se mogu susresti psi svih boja sa maskom ili bez, od gotovo bele, preko boje meda, pšenice, svih nijansi žute ili sive do tamne, gotovo crne boje. Odgajivači u gradovima forsiraju pse sive boje, svetlije ili tamnije. Za boju Šarplaninca je jako vazno naglasiti da su sve boje ravnopravne.

Karakter

Šarplaninac je izuzetno uravnotežen i miran pas. Istovremeno je i vrlo dobroćudan i vrlo oštar, ali samo kada se za to ukaže potreba. Vrlo je hrabar, spreman da se suprotstavi i mnogo jačem protivniku da bi odbranio svoga gospodara ili ono što mu je povereno na čuvanje čak i po cenu života. Šarplaninac je čuvar po instinktu, nije mu potrebna nikakva dresura. Jedna od njegovih odlika je i da nikada ne laje bez razloga. Odan je svom gospodaru, a nepoverljiv prema strancima. I kada, teška srca, prihvati gosta koji je pristigao, budno će pratiti svaki njegov pokret. Odlikuje se visokim stepenom inteligencije. Dosta je tvrdoglav i dominantan pas i od njega ne treba očekivati izvodjenje cirkuskih veština ili neprikosnovenu poslušnost u okviru dresure. Pogrešno je misljenje da je Šarplaninac glup pas jer se jako teško dresira. On je samo pas koji misli svojom glavom i većinu stvari radi po instinktu. On će savršeno dobro shvatiti šta se od njega traži, ali to neće uraditi ako ne smatra da je potrebno. Ono što jednom nauči pamti celog života. Štene je potrebno početi vaspitavati u startu, zato što se tada napravljene greške jako teško ispravljaju a loše navike teško iskorenjuju.

Nega, ishrana i držanje

Šarplaninac je skroman pas u pogledu ishrane - jede malo u poredjenju sa svojom veličinom. Nije probirljiv što ne znači da ga ne treba hraniti kvalitetno, pogotovo u vreme razvoja. Jednom propušteno u periodu razvoja nikada se više ne može nadoknaditi. U ishranu psa je potrebno uključiti i vitamine. Štene, a kasnije i odraslog psa, je potrebno redovno (na svakih par meseci) tretirati preparatima protiv crevnih parazita (bez obzira što u njegovoj stolici parazite ne zapažate), i redovno vakcinisati protiv zaraznih bolesti i besnila.Što se smeštaja tiče idealno bi bilo držati ga u većem ogradjenom prostoru, ili mu bar pružiti dovoljno kretanja. Za njega je život na lancu pravo mučenje, pa je potrebno obezbediti mu prostran boks sa kućicom (krov treba da bude ravan ili sa blagim padom), koju će koristiti kao osmatračnicu. Visina ograde boksa ne bi smela biti ispod 2 metra, osim ako boks nije pokriven. Kućicu možete napraviti od drveta, pri tom vodeći računa da pod bude odignut od zemlje. Ako je u pitanju ženka koja će se šteniti kućica bi trebalo biti nešto prostranija u zavisnosti od veličine kuje. Prevelika kućica, bez obzira da li je u pitanju pas ili kuja, je velika greška jer pas nije u stanju da toplotom svog tela zagreje prostor oko sebe. Iako Šarplanincu krzno sa jakom poddlakom omogućava da mu ni velika hladnoća ne smeta, poželjno je zimi, pogotovo ako su jači mrazevi, na vrata kućice staviti neki zastor, a unutra se može ubaciti slama. Ako imate kuju koja treba da se šteni onda su slama i zastor obavezni. Pri odredjivanju mesta za boks, odnosno, kućicu, imajte na umu da, ako bi mogao da bira, Šarplaninac bi izabrao prostor sa koga može da ima uvid na celo dvorište, imanje u kom živi. Nemojte ga nikad staviti daleko od kuće, i izvan zbivanja. Iako je veliki pas, može se drzati i u stanu, mada mu to može predstavljati mučenje ako mu se ne obezbedi dovoljno kretanja i mesto gde ce moći da se skloni kad on to ž eli. U ovom slučaju mali problem može predstavljati netrpeljivost i nepoverljivost prema stranim licima.

Šarplaninac je pas koji jako drži do sopstvene higijene. Štene se lako nauči čistoći, a odrastao pas obavlja potrebe prilikom šetnje ili što dalje od mesta gde boravi i spava.
Njegovo krzno ne zahteva često četkanje, osim u vreme linjanja kada je potrebno odstraniti poddlaku da se ne bi ućebala i zamrsila. Trebalo bi izbegavati kupanje češće od jednom godišnje, a i tada to uraditi samo ako je baš potrebno. Gusta dlaka i poddlaka ga izvanredno štite od hladnoće tako da ne bi trebalo da vas iznenadi kada vam u zimsko jutro u dvorištu osvane krzneno klupko sa nekoliko centimetara snega na njemu. Sneg je nesto što sarplaninac najviše voli, i ono zbog čega će vam biti zahvalan je da mu pružite priliku da se istrči u dubokom snegu. A tada, fotoaparat u šake, jer, verujte, prizor nije zanemarljiv. :)
Ono na šta bi trebalo paziti pri smeštaju i držanju Šarplaninca je da je osetljiv na vlagu. Smetaju mu vrućine, pa će spas potražiti u reci (ako ste u šetnji) ili u iskopavanju rupe u zemlji.

	O Šarplanincu
	Nazad

	Šarplaninac je jedna od najstarijih autohtonih rasa u svetu. Pripada grupi pastirskih pasa koji potiču od molosa. Današnji Šarplaninac je posledica prirodne selekcije u zatvorenoj sredini, vekovima bez dodira sa psima drugacijeg tipa. Surova priroda ga je napravila švrstim, grubim, borbenim, odličnim čuvarom koji ne beži ni pred čoporom vukova, ni pred medvedom. Ima samo jednog gospodara, a i taj nije pravi gospodar vec saborac. Šarplaninac je pas koji bez greške obavlja svoj deo posla u čuvanju stada i imovine svog gospodara. Visok stepen inteligencije mu omogućava da bude samostalan. Početkom uzgoja ovih pasa u urbanoj sredini, stvoren je pas koji se u odredjenoj meri razlikuje od izvornih pasa po gradji i boji. Izvorni pas je viši od urbanog, najčešće je nadgradjen, nešto kraće, ali i gušće i grublje dlake, otvorenijih uglova zadnjih nogu. Dosta je pokretljiviji od svog urbanog brata. Na Šarplanini se mogu susresti psi svih boja sa maskom ili bez, od gotovo bele, preko boje meda, pšenice, svih nijansi žute ili sive do tamne, gotovo crne boje. Odgajivači u gradovima forsiraju pse sive boje, svetlije ili tamnije. Za boju Šarplaninca je jako vazno naglasiti da su sve boje ravnopravne. Karakter Šarplaninac je izuzetno uravnotežen i miran pas. Istovremeno je i vrlo dobroćudan i vrlo oštar, ali samo kada se za to ukaže potreba. Vrlo je hrabar, spreman da se suprotstavi i mnogo jačem protivniku da bi odbranio svoga gospodara ili ono što mu je povereno na čuvanje čak i po cenu života. Šarplaninac je čuvar po instinktu, nije mu potrebna nikakva dresura. Jedna od njegovih odlika je i da nikada ne laje bez razloga. Odan je svom gospodaru, a nepoverljiv prema strancima. I kada, teška srca, prihvati gosta koji je pristigao, budno će pratiti svaki njegov pokret. Odlikuje se visokim stepenom inteligencije. Dosta je tvrdoglav i dominantan pas i od njega ne treba očekivati izvodjenje cirkuskih veština ili neprikosnovenu poslušnost u okviru dresure. Pogrešno je misljenje da je Šarplaninac glup pas jer se jako teško dresira. On je samo pas koji misli svojom glavom i većinu stvari radi po instinktu. On će savršeno dobro shvatiti šta se od njega traži, ali to neće uraditi ako ne smatra da je potrebno. Ono što jednom nauči pamti celog života. Štene je potrebno početi vaspitavati u startu, zato što se tada napravljene greške jako teško ispravljaju a loše navike teško iskorenjuju. Nega, ishrana i držanje Šarplaninac je skroman pas u pogledu ishrane - jede malo u poredjenju sa svojom veličinom. Nije probirljiv što ne znači da ga ne treba hraniti kvalitetno, pogotovo u vreme razvoja. Jednom propušteno u periodu razvoja nikada se više ne može nadoknaditi. U ishranu psa je potrebno uključiti i vitamine. Štene, a kasnije i odraslog psa, je potrebno redovno (na svakih par meseci) tretirati preparatima protiv crevnih parazita (bez obzira što u njegovoj stolici parazite ne zapažate), i redovno vakcinisati protiv zaraznih bolesti i besnila.Što se smeštaja tiče idealno bi bilo držati ga u većem ogradjenom prostoru, ili mu bar pružiti dovoljno kretanja. Za njega je život na lancu pravo mučenje, pa je potrebno obezbediti mu prostran boks sa kućicom (krov treba da bude ravan ili sa blagim padom), koju će koristiti kao osmatračnicu. Visina ograde boksa ne bi smela biti ispod 2 metra, osim ako boks nije pokriven. Kućicu možete napraviti od drveta, pri tom vodeći računa da pod bude odignut od zemlje. Ako je u pitanju ženka koja će se šteniti kućica bi trebalo biti nešto prostranija u zavisnosti od veličine kuje. Prevelika kućica, bez obzira da li je u pitanju pas ili kuja, je velika greška jer pas nije u stanju da toplotom svog tela zagreje prostor oko sebe. Iako Šarplanincu krzno sa jakom poddlakom omogućava da mu ni velika hladnoća ne smeta, poželjno je zimi, pogotovo ako su jači mrazevi, na vrata kućice staviti neki zastor, a unutra se može ubaciti slama. Ako imate kuju koja treba da se šteni onda su slama i zastor obavezni. Pri odredjivanju mesta za boks, odnosno, kućicu, imajte na umu da, ako bi mogao da bira, Šarplaninac bi izabrao prostor sa koga može da ima uvid na celo dvorište, imanje u kom živi. Nemojte ga nikad staviti daleko od kuće, i izvan zbivanja. Iako je veliki pas, može se drzati i u stanu, mada mu to može predstavljati mučenje ako mu se ne obezbedi dovoljno kretanja i mesto gde ce moći da se skloni kad on to ž eli. U ovom slučaju mali problem može predstavljati netrpeljivost i nepoverljivost prema stranim licima. Šarplaninac je pas koji jako drži do sopstvene higijene. Štene se lako nauči čistoći, a odrastao pas obavlja potrebe prilikom šetnje ili što dalje od mesta gde boravi i spava. Njegovo krzno ne zahteva često četkanje, osim u vreme linjanja kada je potrebno odstraniti poddlaku da se ne bi ućebala i zamrsila. Trebalo bi izbegavati kupanje češće od jednom godišnje, a i tada to uraditi samo ako je baš potrebno. Gusta dlaka i poddlaka ga izvanredno štite od hladnoće tako da ne bi trebalo da vas iznenadi kada vam u zimsko jutro u dvorištu osvane krzneno klupko sa nekoliko centimetara snega na njemu. Sneg je nesto što sarplaninac najviše voli, i ono zbog čega će vam biti zahvalan je da mu pružite priliku da se istrči u dubokom snegu. A tada, fotoaparat u šake, jer, verujte, prizor nije zanemarljiv. :) Ono na šta bi trebalo paziti pri smeštaju i držanju Šarplaninca je da je osetljiv na vlagu. Smetaju mu vrućine, pa će spas potražiti u reci (ako ste u šetnji) ili u iskopavanju rupe u zemlji.

	Kralj kanida i njegov potomak Kada je Dzordz Gordon Bajron zapisao: "Ovde pociva bice koje je posedovalo lepotu bez sujete, snagu bez oholosti, hrabrost bez okrutnosti i sve ljudske vrline bez ijedne ljudske mane" - dao je da se ove rijeci uklesu kao epitaf njegovom psu rase njufaundlend. Pa iako je sigurno da ova divna ocjena, u vecoj ili manjoj meri, vazi za sve pse, kako rasne tako i mjesance, nema sumnje da bi se sam Bajron saglasio da je upravo sarplaninac potpuna inkarnacija njene tacnosti i punog smisla. Njufaundlendski pas jeste, ne slucajno, i izgledom i karakterom, najbliza, gotovo automatska asocijacija, na sarplaninca: impozantnost, dostojanstvo, snaga, zrace iz oba psa, jednako kao i pouzdanost, odmjerenost, neustrasivost. Ali ipak: tamo gdje je njufaundlend malo pretezak sarplaninac je kao opruga, gdje je onaj malo prespor, ovaj je hitar, prenaglasena povjerljivost jednoga, usavrsena je nedokucivim ozracenjem koncentracije drugoga, gdje onaj ceka komandu, ovaj djela samostalno! U jednoj recenici: "velmoza planina", "vitez vrleti", sarplaninac je istinski kralj kanida. Savrseno harmaonican u raskosnom, a maksimalno funkcionalnom eksterijernom sklopu, obdaren do perfekcije izbalansiranim elementima karaktera i temperamenta. Ni jedno drugo zivo bice, sem tigra u sikari i leoparda u savani, ne moze proizvesti takav estetsi vizuelni efekat, ni tako ushititi ljudsku dusu, kao prizor zrelog, raskosnog sarplaninca dok suvereno i necujno klizi planinskim pasnjakom... Kao i za mnoge ljubitelje ove rase, tako je i za mnoge njene pripadnike, spomenuti prizor i nepoznat, i nedokuciv. Ovo, najprije zato sto dobar dio, cak danas vecina ovih pasa dolazi na svijet, zivi i odlazi sa svijeta, nikada ne ugledavsi davnu postojbinu, ni divlje planine prekrivene samo ogoljenim nebom. Zivot u drugacijem , pitomom, urbanom okruzenju, zivot u stalnoj blizini ljudi, njihovih glasova, huroticne radijacije njihoviih raspolozenja, otsustvo bilo kavog stvarnog, prirodnog izazova, za koji bi naslijedjena svojstva mogla proraditi i razviti se, ucinili su svoje. S druge strane, cinjenica da je ta veca, urbana (nazvacemo je "kinoloska populacija"), genetski razvijena is samo jednog isjecka bogatog, protivrjecnog, neontrolisanog - ali upravo zato: funkcionalno i eksterijerno usmjeravanog genetskog rezervoara - nuzno je reducirala potencijalne kombinacije rase u svim aspektima. Na osnovu ovih cinjenica, moze se utvrditi slijedece: kralj kanida je i evironmentalno i genetski reprezentovan primjercima koji zive ondje i onako, kako i gdje se rasa i oformila: u planinama Jugoistocnog Balkana - u granicama Sarplanine, Koraba, Bistre, Karadzice, Stogova, Jablanice i Pelistera. Pas dobijen jednom vrstom postupka biopsije (isjecak "genetskog materijala" iz ukupne populacije) i sistemom uzgojnih i selektivnih zahvata - a trajno generacijski izdvojen iz primordijalnog habitata - jeste zakonski naslijednik, ili potomak kralja kanida! Ovdje pocinje opasni dio puta. Raslozi i motivi koji ne spadaju u ovakav diskurs - ali koji zato nista manje nisu stvarni i determinirajuci (rivaliteti odgajivaca, njihovi materijalni interesi, njihova reputacija, sujeta, njihove predrasude i afiniteti, strucna uvjerenja i zablude - dakle, citav hjihov zivot u sklopu interesovanja ya sarplaninca) - sve to moze biti uzrok zestokog neslaganja i zucne polemike. To se naprosto ne moze izbjeci. Ali, autor ovoga teksta ima dva odgovora na moguce primjedbe: 1. Ovdje izlozena distinkcija i uvjerenja, stvar su najboljeg licnog shvatanja i razumijevanja stanja ove velicanstvene rase, izgradjivanih kroz vise od tri decenije kontinuiranog, i barem u nekoj mjeri, sistematskog druzenja sa obje populacije, 2. Sam autor nije odgajivac, te njegovi materijalni i statusni, jos manje - strucni i profesionalni interesi - niti dobijaju niti gube bez obzira na ishod eventualne rasprave. Vodjen Aristotelovim savjetom filozovu: "Gledaj!" - autor je sve ucinio da sto bolje otvori oci i da - gleda! Saznanja ovdje ponudjena, jesu jednostavno sinteza zapazanja i opcinjenosti ovim impozantnim bicem. Nikakve zelje za favorizovanjem, jos manje, diskvalifikovanjem jednog ili drugog dijela populacije (odnosno, polemickih pozicija), u ovim redovima nema, niti ih treba traziti. Jedini angazovan stav- i to eksplicitan stav - svodi se na pledoaje i apel da ljubitelji ove rase ujedine svoje najbolje namjere da ovom psu ne ucine ono sto cine (izvan kinologije) jedni drugima. Dakle, da postuju blistavu dusu i gizdavu ljepotu ovog bica. Da pokusaju da ga ne uniste. Analiza Osnovna cinjenica koja karakterise ovu rasu svodi se na slijedece: u populaciji rase nazvane sarplaninac realno postoje dvije fenotipski i genotipski izdiferencirane grupacije. Iz ove cinjenice slijede druge, manjeg domasaja, ali ne manje znacajne: 1. Populacija koja je izdvojena iz osnovnog genetskog rezervoara, bila je izlozena radikalnoj promjeni habitata, ujeno, razvijala se pod ogromno naglasenim djelovanjem ljudske intervenicije, primarno realizovane kroz kontrolisanu selekciju, 2. Razlike u obje ovako dobijene populacije, nuzne su, iako njihovo vrijednovanje ne moze biti prejudicirano, 3. Rasa (dio populacije) koji je ostao u manje-vise neizmjenjenim okolnostima habitata, i sa elementima slucajne, povremene, nekontrolisane selekcije, znatno cesce je intervenisao u oblikovanju kinoloske populacije, nego obrnuto. Drugim rijecima, kinoloska populacija je postajala bliza izvornoj populaciji, ravnala se i korigovala prema njoj - dok se obrnuto prakticno nije dogadjalo. 4. Iz razumljivih razloga, izvorna populacija je bila daleko redje predmet sistematskog istrucnog istrazivanja, pa je ostala prakticno potpuno nepoznata izvan kruga stocara - cobana, i nekolicine zaljubljenika. Ilustracija za ovo neka bude i napomena da su distinkcije u tipu izvoren populacije, na temelju razlika u boji, koje se danas vec smatraju siroko poznatim (murdz, karabas, araman, merdzan, sari, baljos...) prvi put saopstene i objavljene upravo od autora ovog teksta. Zbog ovoga, upoznavanje ljubitelja i strucnjaka, sa osobinama izvorne populacije, moze biti i obaveza, i prilog za ocuvanje rase - kao sto moze biti zanimljivo najsiroj publici. Razgledajmo neke bitne momente sadrzane oko tacaka 3 i 4 (tacke 2 i 3 cine nam se potpuno evidentne i nesporne). Ako se pogledaju izmjene u standardu rase, oficijalno priznatom u medjunarodnoj inoloskoj administraciji, iznenadicemo se koliko su one velike. Jos vise, sasvim ce biti uocljivo da su izmjene u standardu usmjerene prema priblizavanju kinoloskog tipa izgledu i osobinama izvorne populacije. Dobro je poznato da je prvi standard donijet 2.juna 1939. godine, pod imenom "Illyrische schaeferhund, F.C.I. pod brojem 41. Manje je uoceno da taj standard striktno ogranicava visinu muzjaka na 55-60 cm, a zenke na 50-55 cm. Treba li komentar za situaciju koja ne dozvojava ocjenu sarplaninca sa visinom iznad 60 cm u grebenu!? I tezina je bila ogranicena na 30-35 kg, i 25-30 kg, respektive! Boja je bila striktno ogranicena na gvozdeno sivu (svijetlu ili tamnu), diskvalifikaci9ja je nastupala za pse bijele, zute, psenicne, braon i mrke boje - i to, razumlivo, samo jednobojne, a ne sarene pse, tigraste ili bisebojen primjerke - koji se i danas ne uzimaju u obzir. Dopuna standarda, od 8. aprila 1955., uz uvodjenje "kraskog ovcara", podigla je visinu na maksimalnih 65 cm, bez izmjena u rigidnosti tretmana boje. Najzad danas vazeci standard, donijet 6. februara 1969. godine, bisinu je postavila na prosjecnih 62 cm (muzijak), i 58 cm (zenka), naznacivsi da se psi ispod 56 cm eliminisu iz priploda! Dakle, dio populacije muzjaka iz prvog standarda, i gotovo citava populacija zenki (55 cm bila je gornja granica, sada se samo 2 cm iznad te gornje granice ne eliminise!) prvog standarda direktno bi bili diskvalifikovani. Znatna izmjena nastala je u dijapazonu boje: sve jednobojne barijante - osim cisto crne, dozvoljene su - iako je siva ostala najpozeljnija. Jasno je da su ove izmjene usvojene zbog stvarnih promjena u populaciji. Do njih je, isto tako nesumnjivo, doslo dirrektno uslijed pojacanog ubacivanjea izvornih primjeraka u kinoloski brednovanu populaciju. O tome da su izvorni psi, u malobrojnim kontrolisanim mjerenjima, bili znatno iznad propisanog standarda, svjedoce i Slobodan Pavlovic, (1954-1955), kao i Antic, Milosavljevic, jos ranije (1951) koji su od uupno sedam izvornih muzjaka nasli raspon od 65 cm, do 76cm, a zenke su bile 60 i 65 cm,Naletovski i Drozdovski su kod 30 primjeraka sa JUR-om, izmjerili cak pet pasa iznad 70, jednog psa od 78 cm i jednog od 80 cm. Bracni par Koppinger izmjerio je na Sarplanini nekoliko grla (4) iznad 80 cm - od kojih je jedan bio 83 cm. Konacno, u populaciji koju sam ja izmjerio (do danas 392 psa), u rasponu od 1960. do decembra 1994., cak 28% muzjaka su 73 cm i iznad, od cega 3%, 80 cm i iznad. Ako sistematizujemo razlike izvorne populacije u osnosu na sadasnji standard, one su znatne i pokrivaju sve osobine eksterijera. U ovom trenutku, nema potrebe za diskusiju oko toga imaju li ove razlike tezinu da uticu na izmjenu standarda. Jos manje, njihov smisao je favorizovanje izvornog tima. Odgajivac koji bi se odlucio da odgaja iskljucivo izvorne pse, brzo bi naisao na nepremostivu teskocu u cinjenici da svojim psima ne moze priziti izvorni planinski ambijent, ni nacin gotovo potpuno slobodnog i samostalnog zivota. Ukazivanje na te razlike, i njihov komentar, stvar su postovanja cinjenica, kao prvog uslova svakog istrazivanja i promisljanja koje hoce da bude objektivno zasnovano i da sacuva pretenzije naucnosti.

	Ferid Muhic Izvor casopis "Zivot pasa", broj 7 iz januara 1995.
	Kralj kanida i njegov potomak II Zdravi, reproduktivno sposobni i visoko upotrebljivi psi u populaciji planinskog velmoze sa maticnog habitata, odlikuju se, najpre, velikom raznovrsnoscu eksterijernih manifestacija. Ova niska uniformnost ukacuje na odsustvo sistematske i kontrolisane selekcije - ali zato potencira genetsku vitalnost i prakticno neiscrpne varijante kombinacija unutar genetskog rezervoara. Iz jednog cegmenta veoma lako se moze rekonstruisati vjerna kopija kinolosog izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna populacija kinoloskog tipa, ne moze rekonstruisati vjerna kopija kinoloskog izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna populacija kinoloskog tipa, ne moze rekonstruisati mnoge od kombinacija koje se javljaju u izvornom, originalnom, osnovnom tipu. Dimenzije izvornog planinskog psa, variraju izmedju 65 i 75 cm, sa ekstremima od 62, do 88 cm. Prosjecna visina je nesto iznad 69 cm. Optimalna - oko 73 cm. Najveca efikasnost, snaga i pokretljivost, u kombinaciji sa istrajnoscu, koncentrise se u rasponu od 44-55 kg. Konstrukcija izvornog psa razvija se kroz dva tipa: molosoidnog i lupoidnog. Napominjemo da je veoma tesko dobiti zeljeni tip konstrukcije: u istom leglu, cak u potpuno kontrolisanom parenju, dugo se javljaju i molosoidni i lupoidni primjerci. Sami ovcari ne preferiraju jedan na stetu drugog tipa. Oni prosto imaju razlicitu namjenu. Iako je molosoidni pas nesumnjivo impozantniji, njegova upotreba ne pokriva zahtjeve ovcara u divljini planine. Tezak i snazan, ovaj pas je "poslednja rezerva", "teska konjica" za borbu prsa u prsa u samom trlu ili neposrednoj blizini i kondiciji, idu uz flegmaticniji temperament koji ne pogoduje budnom cuvaru. On niti otkriva, niti daleko progoni napadace. Lupoidni tip, kod najboljih primjeraka, ne zaostaje u snazi za mocnim molosima, ali je znatno eksplozivniji. ujedljiviji je i bolje podnosi i najjaci ugriz. U jednoj od legendarnih borbi, silni molos je cak 28 puta rusio tvrdog i neumornog lupoidnog protivnika, da bi na kraju potpuno iznuren, jednostavno - legao. Zilavi protivnik ni za tren nije ustuknuo i bez glasa je otrpio i najstrasnije ujede. U samom finalu, molosa su morali ljudi spasiti od sigurne smrti pred tihim, neumoljivim i nesalomljivim protivnikom - slikom i prilikom snaznog vuka oborenih usiju. Lupoidni tip je suhe ali veoma povezane i cvrste gradje, cesto izrazito visok i koscat. Uvijek je budnog izgleda i nikada odsutnog, zanesenog izraza: prosto pilji u sve sto mu privlaci paznju. Poznavao sam jednu zenku ovakvog tipa koja je jedanaest godina provela a da je niko nikada nije vidjeo da spava. kada bih dolazio u goste prijatelju od kog je bila, nije cak ni sjedala, ni mirovala: sate i sate zurila je u kucu kroz cija sam vrata iscezao iz njenog vidnog polja i jednakom budnom paznjom pratila me dok god me mogla slijediti na odlasku. Jedan pas lupoidnog tipa, legendarni "Sari", bio je poznat po tome sto je svaku noc svog devetogodisnjeg zivota, neumorno kruzio oko stada na vise od pet stotina metara. U ovom radijusu, nikada se nije desilo da mu promakne i "ilegalno" upadne u tor vuk ili medvjed. Za to vrijeme, dva velika molosa, koliko je ovo stado uvijek drzalo, mirno su spavali madju ovcama. Glava i zubalo izvornog psa, u tijesnoj vezi sa molosoidnom, odnosno, lupoidnom konstrukcijom, pokazuju koliko su krutu standardi kinologije zapravo arbitrarni i neosmisjeni. Poznato je, naime, da su, nakon perioda u kom se trazila suha, ne teska glava, sa priljublenim usnama gornej celjusti, sada vise na cijeni psi "medvjedje glave" - dakle, molosoidnog tipa. Pri tom, zadrzano je beskompromisno insistiranje na samo jednom tipu zubala - makazastom !! Niko, medjutim, nije zapazio, da uz molosoidnu glavu, sem u rijetkim izuzecima, ne ide makazasto zubalo. Kod medvjeda, snazna glava zahtijeva jaku i naglasenu donju vilicu. Zato svi medvjedi imaju predgriz. Ujedno, svi moloski psi - od mastifa do bernardinca, od buldoga do boksera, od napuljskog mastifa dobordoske doge imaju bez izuzetka - uz snaznu glavu i predgriz! Srecom, kao sto medvjede koji imaju predgriz, niko ne diskvalifikuje, niti iskljucuje iz priploda, tako to ne rade ni stocari. Njima su jenostavno potrebna oba tipa - agilni iaktivni lupoid, i teski, pun snage molosoid - sve dotle dok su vitalni i upotrebljivi. Sto se tice kinologije i odgajivaca: oni se moraju rijesiti izmedju jednog ili drugog. Ili, sto nije moguce s obzirom na striktnost oficijalnog standarda, mogu i ignorsisati ovaj kriterijum, ukoliko se razlika javlja u skladu sa osnovnim tipom. Drugim rijecima, lupoidni pas bi morao imati makazasto zubalo - kakvo ima i vuk" molosoidni bi morao biti prihvacen i sa pregrizom - koji je odlika svih molosa. Slicne razlike javjaju se i u pogledu boje krzna. Realnost izvornog psa jeste da se javlja u svim bojama. Tigravost je znatno cesca nego sto se obicno misli - u nekim regionima i iznad 30% populacije. Eliminisanje ovakvih pasa iz reprodukcije, odnosno, diskvalifikovanje sa izlozbi, poznat je fakt. Ujedno, ilustracija je odsustva sinteze u misljenu. Dozvolicemo sebi da javno upitamo sve kinologe, veterinare i sudije: "Zasto treba diskvalifikovati tigrasto kolorisanog sarplaninca?" Bojim se da ce se odgovor svesti napozivanje na odredbe standarda. Dogma - i gotovo! Dozvolicemo sebi cak i to da povjerujemo da to pitanje niko sebi i nije ozbilno postavio. Jer, kao bi inace mogao previdjeti, najprije to da se kod bliskog srodnika sarplaninca - kavkaskog ovcara - tolerisu i cak smatraju ravnopravnim sve boje, ukljucujuci tigravost, i drugo, da je kod svih molosa tigravost sasvim uobicajena - opet da ukazemo na mastife, buldoge, boksere, bulterijere, fila brasileiro...!? A s druge strane, tezi se dobijanju molosoidnog tipa - ali, valjda tako, da ne protivrjeci standardu ocito pravljenom za tipicnog, cak veoma lakog i minijaturnog lupoida (uporedi prvi standard). Sasvim je slicna stvar i sa bojom ociju: molosi veoma cesto imaju oci boje meda, jantara, zeravice u tami, tigrovog krzna, i to se smatra korektnim. Kod molosoidnog tipa sarplaninskog izvornog psa, zuto ili rumeno oko je daleko zastupljenije nego kod lupoidnog. Razumije se, rijec je o psima jasno naglasene pigmentacije, crne nosne pecurke, svih vidljivih sluzokoza, noktiju, jastucica. Ipak, standard preferira tamnu boju ociju. I karakter, odnosno, temperament izvornog psa, varira. Ali varira zakonomjerno. Najprije, u zavisnosti od konstrukcijske - konstitucijske osobenosti: generalno, lupoidni psi su ne samo budniji, nego i agresivniji - osnosno, njihova agresivnost javja se na vecem podrucju. To ja zato sto je pas teritorijalno bice, sa naglasenim teritorijalnim imperativom. On brani (agresivan je na) onoliko teritorije, koliko smatra svojim terenom. Molosoidni pas se krece u manjem radijusi, pa je i agresivan na znatno manjoj teritoriji od prosjecnog lupoidnog psa. Na prostor visoke agresivnosti utice i vrsta stocarenja: grubo ih mozemo podijeliti na stacionarni i nomadski tip. Iz njih proizilaze i dvije vrste ponasanja izvornih sarplaninaca. Iako se nmadski psi krecu zajedno sa stadima na vecoj teritoriji, oni su u principu visoko agresivni na manjem prostru od stacionarnih. Objasnjenje ovog prividno paradoksa jeste u tome sto su psi, prolazeci kroz sela, otvorene svima dostupne puteve prinuceni da tolerisu sve prolaznike i namjernike reducirajuci svoju odbrambenu aktivnost na svega desetak metara sigurnosne zone oko stada. Ova navika se ucvrscuje i zadrzava kao nacin ponasanja i kasnije, u planini, a ucenjem je stenci preuzmu o odraslih pasa, najcesce od majke. Tako se i desava da pokraj nekih pasa mozete proci sasvim blizu, a da oni, ako ne ulazite u stado, jedva i obate paznju na vas. To su psi dobijeni nomadskim tipom stocarenja. S druge strane, u nekim visokoplaninskim selima, sa velikim pasnjacima i dovolno stocne hrane, iskljucena je potreba nomadstva. Vezani za sirok prostor koji smatraju svojim, psi pratioci stacionarnih stada, prosiruju zonu visoke agresivnosti na citavo podrucje u kom provode zivot. Takvi psi su me jednom prilikom zapazili kao pokretnu tacku u daljini vecoj od dva kilometra. Dvogledom sma zapazio da su na bacilo, s kog su krenuli na mene, bila samo djeca i jedna zena. Tri psa su brzo donijela odluku. Jedan, najveci, ostao je da brani bacilo, dva druga su me, kao pod strazom, sprovela sve dok nismo potpuno zamakli u visoravni - vise od 6-7 km od bacila. Konacno, u gruboj skici osnovnih razlika izvornogi kinoloskog tipa sarplaninca, spomenimo jos i duzinu dlake. jasno definisana za kinologe, odgajivace i sudije, za ovcare ima malu, ili nikakvu prakticnu i selektivnu ulogu u procjeni kvaliteta psa. Malu, jer se javlja povremeno licna preferenca odlakanog ili rudog psa (dlaka rudih pasa je kraca od 7 cm, ali veoma gusta, gruba, uvijek i sa podlakom), u zavisnosti od iskustva i sentimentalne vezanosti za izgled i odlakanost psa koji je ostao u sjecanju kao posebno hrabar, snazan i sposoban. Slicno je i sa zapercima - koje neki stocari smatraju simbolickim oznakama ljutine ili cistokrvnosti, opet u sklopu licnog iskustva. Ipak, ovaj detalje nema ozbiljnu tezinu u odluci o izboru psa za sopstveno stado. Sumirajuci u krupnim potezima situaciju, moze se zakljuciti: - Savremena ukupna populacija sarplaninca, podijeljena je na grupu koja jos zivi u uslovima u kojima je stvorena kao rasa, i na grupu koja je izgubila izvorni habitat a ujedno, snazno je podlozna intervenciji sistematske selekcije. Ovo je veoa rijetka situacija i prakticno se susrece jos kod najvise dvije ili tri pasmine svijeta. Objektivno, to je velika prednosti i za genetsku, i za karakternu dimenziju - odnosno, za vitalnost rase i prespektive njenog poboljsanja. Kljucni uslov je ocuvanje autenticnog habitata i nacina zivota upravo ovog fundamentalnog sloja rase. Sto duze opstane kao ovcarski i pastirski pas (a on je i jedno i drugo), sto duze intervencija teorijskih selektivnih sema ostane po strani, utoliko duze ce ovaj fond neogranicenog potencijala opstati. Time ce se sacuvati i autenticnost ovog fascinantnog psa, kao sto ce biti moguca i stlna obnova krvi onog segmenta rase koji je postao primarno odrecen arbitrarnim kriterijumima kinologije. Kralj kanida - izvorni sarplaninac, moci ce se tada, i dalje ponositi i svojim urbanim potomkom.
	Dr Ferid Muhic Izvor casopis "Zivot pasa" broj 8 iz februara 1995. godine